Piše: Sead Vegara
Otvoreno vam govorim: politika me ne interesuje. Potpuno sam apolitičan tip. Završio sam studij žurnalistike na Političkim naukama u Sarajevu. Za četiri godine aktivnog školovanja i studiranja nisam sebi uspio objasniti razliku između SDP-a i SDU-a. Mislim da je to ista stvar u biti, samo drugačije upakovana i zamaskirana. Intresuje me kultura. Uža specijalnost mi je sedma umjetnost i filmovi, u svoj svojoj raznolikosti i sa bogatom maštom urađeni, kako klasični, tako i današnji popcorn-instant klasici. Nije mi jasno kako nešto, što se tek pojavilo u kinima, može biti klasik. Instant klasik: dodajte vruću vodu (specijalne efekte bez dobre scenarističke i režiserske podloge i lošu glumu) i dobit ćete beteran celuloidni uradak.
Ovdje tako dobro ide ona sokratovska: „Sad znam, da ništa ne znam.“, i istina je da ne znamo i da nismo u stanju shvatiti današnju kinematografiju i sedmu umjetnost. Bar bi one trebale biti daleko distancirane od politike. Opet, ni filmski radnici ne bi trebali zalaziti u mutne vode politike, ma šta time mislili da će postići. Progurati se na nekakvu važnu i, od naroda i političke elite, cijenjenu ustoličeno pozicioniranu funkciju.
Ljudi koji pišu o filmu –recenzije, najave, kritike, osvrte, filmske portrete režisera i glumaca, takođe bi trebali biti miljama daleko od političkih, trapavo postavljenih kulisa. U recenziji se ne treba hvatati politike i filmske propagande. Treba biti suptilan. Pokušati, na ozbiljan i pomalo duhovit način predstaviti sve kvalitete i mane (međuzavisnim redoslijedom) filmskog ostvarenja, bilo ono američko, evropsko ili bilo koje drugo.
Uplitanje politike u autorski rad samo će mu dati neku totalno bespotrebnu kvazi-dimenziju, u kojoj će se izgubiti sva ljepota percipiranog audio-vizuelnog doživljaja.
U svakom slučaju, nikad neću shvatiti (davno sam prestao pokušavati) svog oca, koji prati svaki dnevnik, svaku političku emisiju, i ono najtragičnije –prenose iz Parlamenta (nekad se to zvalo Skupština). Šta se tu ima čuti i saznati od neobrazovanih nazovi-političara koji se svađaju i prepucavaju, poturaju noge, i međusobno si zabijaju noževe u leđa. Pričaju o demokratiji i ljudskim pravima kao da su to pojmovi i motivi izmišljeni danas, a nemaju ni približno jasno poimanje njihovih istinskih značenja. Nikad neću gledati takve nebuloze. Možda samo u rijetkim depresivnim momentima očaja, želeći da se smijem idiotima.
Politika i film ne idu zajedno. Propaganda je moćna stvar. I u rukama pogrešnih ljudi može poprimiti neke sasvim druge oblike audio-vizuelnog medija kakav je film.
Stoga nam ne preostaje ništa drugo nego da se lijepo raskomotimo u toplini doma svog i pristavimo na DVD-u (čak i Blu rayu) ili kompjuteru istinski klasične pokretne slike.
Objavljeno na poratalu novinar.me
