Piše: Sead Vegara
U medijima sam pola svog životnog vijeka i još uvijek mi nije jasno zašto ljudi misle da novinar mora da pokriva sve moguće teme. Zaista. Nema ništa loše u tome da se novinar razumije u svašta nešto, ali da o svemu mora znati sve... Za to služe urednici. Otvoreno vam govorim: politika me ne interesuje. Potpuno sam apolitičan tip. Završio sam studij žurnalistike na Političkim naukama u Sarajevu. Za četiri godine aktivnog školovanja i studiranja nisam sebi uspio objasniti razliku između SDP-a i SDU-a. Mislim da je to ista stvar u biti, samo drugačije upakovana i zamaskirana. Interesuje me kultura. Uža specijalnost mi je sedma umjetnost i filmovi u svoj svojoj raznolikosti i sa bogatom maštom urađeni, kako klasični, tako i današnji popcorn-instant klasici. Samo mi nikako ne ide u glavu to samoproglašavanje raznih filmskih kritičara, i piskarala, da "nešto" što se tek pojavilo u kinima, može biti klasik. Instant klasik: dodajte vruću vodu (specijalne efekte bez dobre scenarističke i režiserske podloge i lošu glumu) i dobit ćete beteran celuloidni uradak.
Ovdje tako dobro ide ona sokratovska: "Sad znam da ništa ne znam." I istina je da ne znamo i da nismo u stanju shvatiti današnju kinematografiju i sedmu umjetnost. Bar bi one trebale biti daleko distancirane od politike. Opet, ni filmski radnici ne bi trebali zalaziti u mutne vode politike, ma šta mislili da će time postići. Progurati se na nekakvu važnu i, od naroda i političke elite, cijenjenu ustoličeno pozicioniranu funkciju. Uplitanje politike u autorski rad samo će mu dati neku totalno bespotrebnu kvazi-dimenziju, u kojoj će se izgubiti sva ljepota percipiranog audio-vizuelnog doživljaja. Stoga, pretendiranje naših zapadnih susjeda na najznačajniju nagradu u svijetu filma, popularnog zlatnog ćelavca, izgleda smiješno. Žao nam je sused, al' mi smo prvi došli na sa'ranu. Bez sumnje da je novi film Dalibora Matanića “Zvizdan” vrijedan nominacije, jer poput Danisovog ingenioznog “No Man's Land” (“nijedan čovjek nije zemlja”, op.a.) progovara o besmislosti rata na univerzalan način kroz toplu ljudsku priču. Zaista, i iskreno, bi mi bilo drago da na dodijeli u Los Angelesu sljedeće godine neko od holivudskih starova uzvikne: “And the Oscar goes to Croatia!”. Pod uslovom da film bude nominovan, a velike su šanse. Film je dobio Grand Prix u kanskom programu “An Certain Regard” (Izvjestan pogled). Kritičari, oni pravi, pjevaju hvalospjeve, film dobija distributere po cijelom svijetu i što je najvažnije za priču o Oscarima, biće distribuiran u Americi. Ali, braća Hrvati igraju na kartu koju smo mi Bosanci I Hercegovci već izvukli iz tog oskarovskog špila. Taj džoker... Dabogda.
Opet, ljudi koji pišu o filmu – recenzije, najave, kritike, osvrte, filmske portrete režisera i glumaca, takođe bi trebali biti miljama daleko od političkih, trapavo postavljenih kulisa. U recenziji se ne treba hvatati politike. Filmske propagande, sterotipiziranja, da. Ima tu svakako mnogo stvari koje treba “učitati” pri pisanju jednog takvog “filmskog teksta”. Treba biti suptilan. Pokušati, na ozbiljan i pomalo duhovit način predstaviti sve kvalitete i mane (međuzavisnim redoslijedom) filmskog ostvarenja, bilo ono domaće, američko, evropsko ili bilo koje drugo.
Politika i film ne idu zajedno. Propaganda je moćna stvar. I u rukama pogrešnih ljudi može poprimiti neke sasvim druge oblike audio-vizuelnog medija kakav je film.
Stoga nam ne preostaje ništa drugo nego da se lijepo raskomotimo u toplini doma svog i pristavimo na DVD-u (čak i Blu Rayu) ili kompjuteru istinski klasične pokretne slike.
