Razgovarao: Sead Vegara

Sa ikonom jugoslavenskog glumišta Žarkom Lauševićem pričali smo još davne 2017. na 11. Mostar Film Festivalu gdje mu je dodijeljena Nagrada za životno djelo. Postavlja se pitanje: „Zašto skoro pa godinu i po nakon 11. MOFF-a intervju tek sada biva objavljen?“. Mnogo stvari bi se tu trebalo objasniti, ali jedno je sigurno: Pred vama je svojevrsni karijerni intervju sa “legendom koja hoda“ – Žarkom Lauševićem.

• Prvu ulogu u TV filmu “M.V.“ ostvarili ste sa 18 godina i to davne 1978. godine. Od tada pa naovamo ste nanizali preko 40 uloga u filmovima, brojnim TV projektima, i to gotovo uvijek glavne role. Na početku karijere smatrani ste za najtalentiranijeg glumca svoje generacije, dok ste danas već priznati glumački as i bard srbijanskog glumišta. Kako ste uopšte odlučili postati glumac?

Imali smo amatersko pozorište, koje se zvalo „Dodest“ pri Domu omladine u Podgorici, tadašnjem Titogradu. Iz te grupe i amaterske družine je danas puno poznatih glumaca. Imali smo mnoge zanimljive projekte, a ja sam krenuo prvo sa recitovanjem, što je bila puka slučajnost. Davali su mi na časovima književnosti da čitam odlomke iz pjesama, a profesori su voleli moju dikciju, ili šta je već to bilo. Ja sam mogao to da razvučem i učenici su to voleli, jer bi tada bilo malo vremena za ispitivanje. Tako da me je publika već tada volela. (Smijeh)

Malo sam i bežao s časova i onda me je najednom od tih mojih begstava jedna moja prijateljica, koja trenutno živi kao i ja u New Yorku, i koja je sakupljala kandidate za neku recitatorsku sekciju, molila da učestvujem. Govorio sam sebi da to ne želim. Ali, ona me je upisala i nagovorila tako što je rekla da ću moći da izostajem sa časova, dok god učestvujem u sekciji. Tako sam počeo da recitujem. Postao sam prvak Podgorice – Titograda, pa onda prvak Crne Gore i naposletku i na Jugoslavenskom takmičenju u recitovanju „Goranovo proleće“ sam dobio Nagradu publike. I onda su me pozvali iz jednog drugog amaterskog pozorišta da igram, te sam tako zaigrao u čuvenoj predstavi „Marko Kraljević Superstar“ gde je Mima Karadžić igrao Buzdovana, a ja Šarca. I tu je bilo još glumaca koji su igrali: Marko Baćević, Stela Ćetković, Branka Sekulović... i svi su postali profesionalni glumci. Bio je tu i Miladin Šobić, šansonijer koji nam je pevao songove. To je tako bio jedan slučajan start za mene. Posle 1978. sam polagao prijemni, a u isto vreme sam snimao tu dramu „M.V.“ gde je igrao Pera Božović, ja sam igrao njegovog sina, a majku je igrala Sonja Jauković. I to je bila jedna lepa drama i ujedno i prva crnogorska TV drama. U toku tog snimanja sam i položio prijemni.

• Godine 1982. završavate Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu i postajete član Jugoslavenskog dramskog pozorišta. Debitujete u igranom filmu „Progon“ iste godine, a već sljedeće godine ostvarujete ulogu Hasanage u TV filmu „Hasanaginica“ reditelja Slavoljuba Stefanović S obzirom na popularnost „Hasanaginice“ na ovim prostorima koliki Vam je izazov bila uloga Hasanage? Naravno, ako možete prizvati u sjećanje davno minule dane mladosti?

To je bilo zanimljivo iskustvo, stara škola režije Ravasi Slavoljub Stefanović, mnogo poznatiji kao otac Margite iz EKV-a. U glumačkj postavci bili su Bosiljka Boci, Pepi Laković, Nikolić Snežana koja je igrala Hasanaginicu, pokojni Dragan Maksimović. Bilo je veoma zanimljivo jer je to jako popularan tekst. Mislim da je i dan danas. Dosta je igran u Narodnom pozorištu. Tih godina nije bilo pozorišta koje nije učestvovalo barem jednom na Sterijinom pozorju sa „Hasanaginicom“. Posle toga sam igrao i u „Boju na Kosovu“. Uvek me je privlačilo raditi takve istorijske drame ili što bi se na filmu reklo „raditi epohu“. Nešto što pripada nekom drugom vremenu. Ima tu nešto i zbog te moje ljubavi prema istoriji, možda i zbog toga što mi je otac bio profesor istorije, ili zato što volim ta neka druga vremena. I zanimljivo mi je da rovarim po arhivama i kada pišem i kad radim nešto. Radeći „Korene“ bavim se periodom s kraja 19. veka. Ništa se tu mnogo ne menja; menjaju se samo kostimi. Pre neki dan smo snimali skupštinu, srpsku skupštinu iz 1892. godine. Ništa to nije puno drugačije od ovih današnjih TV snimaka i direktnih prenosa današnjih skupština. Samo se moda promenila i kostimi. Jednako se oni svađaju i podmeću noge jedni drugima i vređaju. Ono što radim, ako mogu, želim da saznam što više o istorijskim okolnostima što me može odvesti i do promene glumačkog postupka koji ću primeniti, a koji je moguć za tu epohu i to vreme. Što više podataka otkrijem i pronađem istorijskih detalja, nekako se bolje oseća čovek kada istraži sve to.

• Nakon toga nižete uloge u TV serijama i kultnim filmovima „Jagode u grlu“ i „Lepota poroka“, a 1987. uloga u filmu „Oficir s ružom“ Vam donosi Zlatnu arenu na Pulskom festivalu. Koliko Vam je to prizanje značilo za karijeru i koliko Vam uopšte znače nagrade? (Nagrada Zoran Radmilović, Sterijina nagrada...)

Lepo ih je videti danas u New Yorku na polici. Ja imam jedan generalno specifičan odnos prema nagradama. Zato što tada kada se pojavila nagrada „Zoran Radmilović“ koja se dodeljivala jednom godišnje, po mom mišljenju trebala bi se dodeljivati periodično. Što je i ideja svake nagrade. Jer, ovako se devalvira. Ozbiljno sam se raspitao za svoje zdravlje kada mi je Ognjen (Džinić, op.n.) rekao da mi na Mostar Film Festivalu dodeljuju nagradu za životno delo. Idem ja kod svoga kardiologa Ganučija i pitam ga: „Jesam li ja ok? Treba da mi daju neku nagradu tamo u mojoj nekadašnjoj domovini.“. “ On pita: „Kakvu nagradu?“, a ja kažem: „Za životno delo! Uradi mi kompletan pregled. Ne idem ja tamo, nešto mi je tu sumnjivo. Možda oni nešto znaju, pa neće da mi kažu, nego mi ovako izokola, pošto znam da su se neke nagrade dodeljivale na samrtničkim posteljama.“. I on kaže: „Dobar si. Ne znam zašto ti daju tu nagradu?“. „Ne znam ni ja, al' eto.“

• Između toga glumite i u kultnoj TV seriji „Sivi Dom“ koja je na naturalistički način pripovijedala o veoma tmurnom životu tinejdžera u popravnom domu. Kada ste snimali seriju da li ste uopšte imali predstavu kakvo ćete kultno TV djelo stvoriti?

Nismo. To je bila čitava generacija mladih ljudi i radili smo od srca, iskreno i sa velikim žarom. Kada smo to radili bilo je užasno naporno i danas kada gledam uopšte mi nije jasno zašto smo to morali da snimamo u Kruševcu. A pri tom smo tri godine jurili i imali svakog dana silne predstave u Beogradu. Snimaj celi dan, pa trči uveče na predstavu, da li ću stići, pa opet posle predstave vraćati se na set... Zašto je to produkcijski tako smišljeno, da to radimo baš u Kruševcu u autentičnom prostoru KP Doma za maloletnike, ne znam. Ali, moguće je da je na kraju sva ta bliskost nesrećnih mladih ljudi učinila da to bude i toliko autentično. Moguće je to da je ta takva vrsta činjenice i verizma u koji smo ušli sa autentičnim prostorom u kojem smo i snimali učinila da to i bude tako dobro. Evo i danas kada se reprizira mislim da drži pažnju. Zanimljivo mišljenje jedne komšinice moga prijatelja iz Prijedora koja me nikad u životu uživo nije videla, ali gledala je reprizu serije pre pola godine i zna da se družim sa njenim komšijom kaže: „Pozdravi Žarka, molim te. Gledala sam 'Sivi dom'. Ništa se promijenio nije.“

• U 1988. glumite u još jednom kultnom filmu „Braća po materi“ reditelja Zdravka Šotre gdje kadar dijelite sa Slavkom Štimcem. Taj film na izvjestan proročanski način predvidio je raspad Jugoslavije. Vaše poznanstvo sa Štimcem je počelo tako ili?

Sa Slavkom se znam od '78/79. Od neke moje prve godine studija. Mnogo smo se družili i on je jedno prelepo biće i čovek i mislim da se posle njegovog rođenja taj kalup razbio. I tako i jeste. Slavko je plemenito biće koje zrači i u privatnom životu i iz kadra i sa scene. Tako da je zadovoljstvo i sreća poznavati takvog jednog čoveka. Ima li smo prilike i u New Yorku da se družimo. Glumili smo zajedno u nekih pet filmova i to je bila ona varijanta on naiđe i ja kažem: „Haj molim te, samo se pojavi.“  Tako je to kao amajlija imati Slavka u filmu. Za sreću. Zečija šapa.

• Naravno, neizostavni „Boj na Kosovu“ iz 1989. i uloga Miloša Obilića. Nižu se kultne uloge u još kultnijim filmovima „Crni bombarder“, kontroverzni „Nož“... Iz glavne u glavnu ulogu, iz poznatog lika u popularniji... Zvijezde su Vam bile naklonjene, a talenat neosporan. Da li postoji neka tajna uspjeha Žarka Lauševića?

Ne znam. Dosta je turbolentan moj život bio. Ne krijem se od tih stvari. Čak sam i dve knjige napisao na tu temu. Ali ne znam. Čovek se zapita šta je to definicija uspeha. Da li je to biti uspešan kao glumac, kao otac, da li kao suprug? Mnogo elemenata je u pitanju, i u biti, to je relativno.

• „Smrdljiva bajka“ je Vaš povratnički film u kojem glumite beskućnika Momu koji pati od depresije, a zaljubljuje se na prvi pogled u beskućnicu Emu, kojoj se Moma ipak dopadne tek na drugi pogled. To je Vaš prvi film nakon 16 godina izbivanja iz srbijanske kinematografije. Kako Vam je bilo ponovo snimati film za domaću publiku?

Tek sam postao svestan da snimam film na pola snimanja. Reditelj je napravio jednu zanimljivu stvar da bi mi pomogao verovatno da se ubacim u taj motor. Oni su radili probe mesec dana, i bilo je bukvalno kao da radimo pozorišnu predstavu. Tako da je sam izlazak pred kameru bio bezbolan. Čak mi je mnogo teže bilo da radim „Nož“, posle, opet jedne pauze izlaska iz zatvora, posle nekih pet godina. Mnogo mi je tada teže bilo nakon pet godina, nego nakon ovih 16. To je neki kreativni poriv koj čovek ima pa se bavi drugim stvarima. Bavio sam se i slikanjem i pisanjem, jer nisam mogao da se bavim glumom. Ali sve je to određeni postupak koji me ispunjavao i vodio i kroz sve te neke tri vrste različitih umetnosti kojima sam pokušavao da se bavim. Traženje te linije hiljadu puta po papiru, ponavljanje tog traga olovke dok se ne pronađu konture koje hoću da apsektujem i njih da na kraju potcrtam a ostalo da odbijem, odbacim, kao što se radi tokom proba, pozorišnih ili filmskih. Kao posle nekog treninga taj balast i viškovi se bacaju i ostane neki definisan pokret ili definisan mišić posle treninga, a taj balast suvišnosti nestaje. Tako je isto i sa traženjem reči tako da se u krugovima traži taj neki izraz i na kraju se dođe do neke reči koja bude ta, potrebna.

• U seriji „Senke nad Balkanom“ ostvarili ste iznimno bitnu i zapaženu rolu. To je također Vaš povratak na male ekrane nakon 1991. godine i serije „Zaboravljeni“. Da li možete uporediti tadašnju sa sadašnjom TV produkcijom?

Bilo je pre svega zadovoljstvo raditi sa Bjelom (Dragan Bjelogrlić, op.n.) koji je pre svega odličan reditelj postao, koji se isklesao neverovatno radeći i sjajnu seriju pre toga „Vratiće se rode“, pa zatim i briljantan „Montevideo“ oba dela filma, i serija. On je postao toliko mudar reditelj da ne znam da li sam preciznije indikacije ikada dobio na setu. Zato što je glumac i zna taj osećaj, te šta je to omogućiti glumcu da se dobro oseti u kadru. To jeste velika stvar. Ima puno tih škola u Americi gde se ne uči gluma kao poseban jedan izazov ili poseban pravac, nego se studenti obučavaju u kompletnom procesu. Uče i da budu i snimatelji, da glume, da režiraju i da pišu. Šta će oni biti jednog dana to će zavisiti od života i od životnih okolnosti. Zavisit će i od  nečega što će oni sami istražiti kod sebe i otkriti kao dominantu i posvetiti se tome. Ali poznavanje čitavog procesa je čini mi se neophodno da bi radio bilo koji od tih segmenata. Mora čovek razmišljati ako se bavi glumom i kao snimatelj i biti svestan koji je objektiv koji snima u tom trenutku, koji je ram taj za koji igram... Zašto bih ja mučio noge, ako mi snima samo oči... Tako da se zahteva i to da je glumac obrazovaniji ako ima uvida u čitav taj proces rada, tehnologiju, proces nastajanja i da što više poznaje, kao što malopre rekosmo, i lakše mu je i rezultat će svakao biti značajniji.

Pričali smo o tome kako se danas za glumce postavljaju mnogo teži izazovi. Zbog te tehnologije koja je toliko napredovala, ljudska priroda i čovek nisu jednostavno i evoluirali da utoliko može da radi duplo i četiri puta brže nego što je glumio pre 30 godina.  Brže da savlađuje tekst ili brže da ulazi u ulogu. To još niko nije otkrio. Taj instinkt i recept da naučiš tekst za 20 minuta, tih pet stranica... Za taj neki proces po prirodi je neminovan. U ovom današnjem sistemu gde se snima cela epizoda za šest dana gotovo je nemoguće. I tu kinematografija dobija u kvalitetu slike i tona. Tu je sve napredovalao, ali je glumcu manevarski prostor mnogo suženiji jer on ima manje vremena da se priprema za sve. I naravno, mnogo manje je plaćen. Jer taj dan snimanja nekad prije, a jednako ga tretiraju danas ili mnogo više, za ceo dan imaš samo pet replika, pa se baviš time ceo dan, a danas te industrija tera da za ceo dan uradiš deset puta više stvari.

• Kako ste rekli, tehnologija je uznapredovala, a glumac je taj koji „ispašta“?

Nažalost je tako. I svoj deci koja se žele okušati u glumi neće biti lako, kao što ni meni nije lako. Ako je čovek navikao da radi po nekom principu i metodologiji onda sad treba ubrzavati to. Neke stvari su, poput maske koju mi rade za seriju „Koreni“, izuskuju pripreme po dva i po sata. Radimo period od 40 godina gde na početku imam 35 godina, a na kraju 75. Ovde nema CGI-ja. Radimo na autentičnim lokacijama u selu kraj Jagodine gde je izgrađen ceo jedan deo sela samo za potrebe snimanja.

• Dosta godina ste proveli u Americi i živite u New Yorku. Možete li nam reći nešto više o Vašem autorskom radu, za vrijeme boravka u Americi?

Nisam hteo da radim tamo na filmu što mi se nudilo. Pre svega nisam ni mogao nekih deset godina zato što sam nažalost bio na poternicama. Tako da sam se bavio mnogim drugim stvarima. Savladao sam par zanata. Bavio sam se građevninarstvom; umem dosta toga da uradim i stolarije i keramike, te raznih drugih stvari. A kada mi je dolazila ta „mala snaga“, što bi rekli Crnogorci, onda sam pisao i slikao. Radio sam ikone, portrete i od toga nekako živeo. Tri knjige, koje su napisane davno. Ne uključujući naknadanu pamet, jer ja u to ne verujem. Ako ima nekog kvaliteta u tim knjigama onda je to što je isključena naknadna pamet i naknadna osuda, i tog vremena i svega što se dešavalo. Pokušavam da sačuvam autentičan zapis koji sam tada stvorio, ne menjajući ga ni po koju cenu, zato što mislim da bih izdao sebe na taj način.

• Pratite li bh. kinematografiju i da li ste upoznati sa radom ovdašnjih reditelja?

Jako malo. A za vašu utehu nisam mnogo upoznat ni sa srpskom. (Smijeh)

A vrlo rado pogledam kada dođe do mene jer volim da vidim kolege drage sa ovih prostora . To je nešto što me posebno uzbudi svaki put. Imao sam i nekih kontakata i nekih dragih sećanja sa ovih prostora. Poslednji put sam bio ovde kada sam radio nešto za Televiziju Sarajevo 1986. A zadnji put pred sami rat sa predstavom „Čekajući Godoa“ kada su nam u Zenici rekli da ne može niko da nam garantuje bezbednost. Početak aprila, 3. ili 4. april, tada smo otišli. A igrali smo pre toga „Godoa“ Slavko, Miki i ja. Nešto smo pokušavali da uradimo da ukažemo na to što se dešava u Sarajevu. Ja sam čak pokušavao da organizujem jedan protestni „glumački marš“ do Sarajeva, kao idealista ludi i blesavi. Noramlno, niko se nije obazirao na to. Zbog ličnog stava sam dao otkaz u pozorištu u Beogradu. Ne mašem sada sa tim kao zastavicom, jer to bi sada bila ta naknadna pamet. Mnogo ljudi je, mojih kolega, mislilo tako i znali smo kao i danas što znamo i ovog ugla koliko je sve to besmisleno i nepotrebno bilo; ružno i tužno...

• Za kraj, Vaši najdraži/najbolji filmovi, glumci?

Moj omiljeni film je „Cinema Paradiso“. Morricone je radio muziku koja je čudesna. A volim kada prepoznam emociju u filmu i to mnogo znači. Mislim da je umetnost nešto što treba da probudi emociju i nešto što može da promeni čoveka i usmeri ga da napravi neki uticaj. Bilo kroz sliku ili poeziju, pesmu. Što se tiče glumca i glumice... subjektivan sam toliko koliko imam svojih dragih ljudi koji kad su nestali meni su tu nekako blizu. Ja mimo Gage (Dragan Nikolić, op.n.) i Milene (Dravić, op.n.) ne bih više spominjao.

• A što se tiče stranih glumaca i glumica?

Uvek me je fascinirala Sofija Loren. A kada sam još uspeo da je upoznam i da igram sa njom filmu „Mama Lućija“, fascinirala me je njena običnost, elegancija i obrazovanje. Sjajna je. A od glumaca... Daniel Day Lewis koji je čudo i neprepoznatljivo biće svaki put kada stane ispred kamere.