Razgovarao: Sead Vegara

U razgovoru za portal Al Jazeera Balkans, nagrađen za film Šavovi na 69. Berlinaleu, reditelj Miroslav Terzić progovara o samom nastanku filma, bolnoj temi novorođenčadi koje su u beogradskim bolnicama proglašavane umrlim, a u stvari su prodavane, te saradnji sa bh. scenaristicom Elmom Tataragić, kao i budućem festivalskom “životu“ filma.

• Svjetska premijera filma “Šavovi“ upriličena je 11. februara na 69. Berlinaleu u okviru programa Panorama gdje je film osvojio nagradu Europa Cinemas Label. Koliko je za Vas i Vaš film značajana ova nagrada, te samo prikazivanje na jednom tako prestižnom festivalu poput Berlinalea?

Ja sam veoma sretan, činjenicom da smo se našli na jednom velikom festivalu. Taj naš put je počeo prošle godine kada smo poslali film u Cannes i gde smo bili u užoj selekciji za jedan od programa. To se ponovilo i na Venice Film Festivalu. Ali, nismo došli do finala. U Berlinu se desilo sve što smo priželjkivali. Učešće, ali i nagrade koje su nas veoma obradovale. Za film je to veoma jak vetar u leđa za svetsku distribuciju.

• Tema o kojoj progovara film jeste nestanak novorođenih beba iz bolnica u Beogradu koje su godinama, a prema svjedočenjima stotina roditelja, proglašavane umrlim, a zapravo su prodavane. Zbog čega Vas je privukla takva tematika i kako ste došli na ideju da snimite film?

Postao sam otac 2001. godine. Prvi put. Te iste godine, nekoliko meseci pre najvažnijeg događaja u mom životu, čuo sam za priču o krađi novorođenčadi iz porodilišta. O njihovoj prodaji. O lažnim smrtima. O prevarenim majkama i uništenim porodicama. Događaj koji me je čekao izazivao je strah i to ne samo onaj primarni, hoće li sve biti uredu, već i ovaj novi, da se i nama ne desi slična sudbina. Počinjem da se raspitujem, tražim i kopam, da ulazim u arhive i nalazim svedoke, one koji bi voleli i imali šta da kažu o ovoj temi i koja se samo ponekad kao neka vest za rubriku “verovali ili ne” pojavi u štampi i jos brže nestane, kao da je izmišljena. Arhiv novina Politika poseduju nekoliko desetina članaka o ukradenim i prodanim bebama. Svi članci su veoma senzacionalistički i veoma, veoma tužni. Završavaju se vapajima majki koje su u većini slučajeva proglašavane ludim ili neuračunljivim.

Rešio sam da ispričam priču o šavovima. Pokidanim. Ta priča može imati sretan kraj. Ako uspemo da pobedimo sistem. Naša junakinja se borila protiv mnogo neprijatelja, mnogo sumnjivih i opakih ljudi. Upuštanje u ovakvu borbu je izbor koji te ostavlja usamljenim i odbačenim. Ne postoji prava želja da se ove priče reše. Postoje različita udruženja, komisije, dežurni dušebrižnici koji obećavaju da će svi slučajevi biti ispitani. A njih je mnogo. Više od 300 familija pokušava da pronađe svoju decu. Još nijedan šav nije spojen.

Veoma dugo se bavim ovom temom i očigledno je vreme da se ova priča ispriča. Od početka priprema je prošlo skoro 18 godina.

• Scenarij za film potpisuje bh. scenaristkinja Elma Tataragić. Kako je bilo sarađivati sa njom na scenariju, te kako je tekao sami proces pripreme?

Elma i ja smo prijatelji. Upoznali smo se pre nekoliko godina u Sarajevu. Tada je Ustanička ulica bila deo glavnog programa Sarajevo Film Festivala i nekoliko dana smo se družili. Elma je obrazovana, brza, pametna i hrabra žena, što mi se svidelo, i pomislio sam da bi bilo lepo da zajedno nešto napravimo. Znajući šta je šve radila, kada smo se drugi put sreli, sada u Trstu, kroz razgovor sam joj pomenuo da radim na nečem zanimljivom i pitao je  da li bi mi se pridružila i pomogla da napravimo neki šav, na ovoj tako bolnoj temi. Odmah je pristala. Divno smo sarađivali. Ne samo u toku pisanja već i kasnije kroz ceo proces produkcije. Puno mi je pomogla. Sada se zajedno radujemo Berlinskom festivalu.

• Lik majke koja traga za svojim djetetom u filmu tumači Snežana Bogdanović. Baziran je na stvarnoj osobi – krojačici Drinki Radonjić. Kako ste došli do Drinke i koliko je filmska priča inspirisana onom njenom?

Drinkina priča je kamen temeljac našeg scenarija. Drinku sam sasvim slučajno sreo. Ona je krojačica iz Beograda kojoj sam odneo pantalone na skraćivanje. Kada sam saznao ko je ona vratio sam se u njemu krojačnicu predstavio se i uradili smo intervju. Od tog trenutka je sve bilo veoma lako. Naravno, Drinkina priča je osnova, ali i patern koji liči na sve druge slučajeve. Upoznavanje Drinke je ustvari definisalo i moju celokupnu potragu koja je bila zaokružena ovim intervjuom. Znao sam o čemu moram da napravim film. A to je borba malog čoveka za istinom u koju on veruje.

• U produkciji filma Šavovi bile su uključene gotovo sve zemlje regiona. Da li je koprodukcija neophodna za uspjeh filma i čemu ona najviše doprinosi?

Regionalne koprodukcije su prvo nešto što je normalno i potrebno svakom filmu. Kod nas mora sve da se pretvori u dnevnopolitičko pitanje. Kako se nikada ne zapitamo kada se desi neka francusko-nemačka koprodukcija? Nas, koji smo radili na filmu povezuje jedan divan zajednički cilj a to je da napravimo što bolji film. Ja sam se rodio u Jugoslaviji i meni je sasvim normalno i prirodno da prvo tražim saradnike u regionu. To je i put ka ozdravljenju i zaceljenju ovih naših rana. Stvaranje nekih novih, čvrstih šavova.

• Šavovi predstavljaju Vaše drugo dugometražno osvarenje, nakon “Ustaničke ulice“ iz 2012. godine. Taj film je žanrovski okaraktrisan kao kriminalistički. U koji žanr bi se mogli uvrstiti Šavovi?

Pa mislim da je naš film porodična drama sa elementima trilera.

• Film je dobio same pohvale kritičara. Koliko prema Vašem mišljenju kritike uopšte utječu na prijem filma?

Sigurno da utiču ali nisu i presudne. Ima toliko filmova koje volimo, a da nisu bili priznati od kritike. I obrnuto. Tako da je to stvar trenutka, teme, priče koju pričate i načina na koji tu priču pričate. U našem slučaju sve se to nekako poklopilo pa su i kritičari, ali i publika dobro odreagovali na “Šavove“.